Pi­še: Mar­ko Ko­va­če­vić


,,Svi smo gri­je­ši­li, Sr­bi na­ža­lost naj­vi­še, i kao u onoj Isu­so­voj us­po­red­bi, onaj ko­ji je naj­vi­še zgri­je­šio pro­tiv te­be će te naj­vi­še vo­lje­ti ako mu opro­stiš.’’
Ovo je jav­no sa­op­šte­na ri­ječ jed­nog ak­tu­el­no po­pu­lar­nog (me­đu srp­skim jav­nim mnje­njem) hr­vat­skog po­li­ti­ča­ra ko­ji je po­pu­lar­nost za­vri­je­dio zbog svo­jih an­ti­glo­ba­li­stič­kih sta­vo­va ma­hom pro­tiv NA­TO pak­ta i ame­rič­ke do­mi­na­ci­je svjet­skom po­li­tič­kom sce­nom. To­me je do­pri­nio i ko­men­tar da se u Ja­se­nov­cu do­go­dio ge­no­cid. ,, U Ja­se­nov­cu se do­go­dio ge­no­cid, ta­mo je Hr­vat­ska is­trije­bi­la, na pri­mjer, Je­vre­je’’ – gla­si­la je ta iz­ja­va. U na­stav­ku iste go­vo­ri o to­me ka­ko je Olu­ja bi­la et­nič­ko či­šće­nje ali da za nje­ga osnov­nu kri­vi­cu ne sno­si hr­vat­sko ru­ko­vod­stvo i nji­ho­vi iz­va­nji po­moć­ni­ci već ru­ko­vod­stvo kra­ji­ških Sr­ba.
Ovo su u svom naj­ve­ćem di­je­lu opreč­ni sta­vo­vi od ve­ći­ne pred­stav­ni­ka u hr­vat­skom Sa­bo­ru, što će re­ći i od ve­ći­ne hr­vat­skog pu­čan­stva. Me­đu­tim, kroz njih pro­ve­ja­va ve­ziv­no tki­vo hr­vat­skog iden­ti­te­ta i kon­stan­ta hr­vat­ske kul­tur­ne po­li­ti­ke ko­ju ne za­stu­pa­ju sa­mo hr­vat­ski po­li­ti­ča­ri, već, što svje­sno, što ne­svje­sno, i po­li­ti­ča­ri u Cr­noj Go­ri i Sr­bi­ji. To je po­sle­di­ca po­u­nu­tra­šnje­nja poj­ma srp­ske kri­vi­ce kod na­ših ko­mu­ni­sta za vri­je­me ti­to­i­zma. Poj­ma ko­ji je po­ni­kao u austro-ugar­skoj ( da­kle i hr­vat­skoj) pro­pa­gan­di pro­tiv Sr­ba i Sr­bi­je za vri­je­me Pr­vog svjet­skog ra­ta, zbog ubi­stva Fran­ca Fer­di­nan­da od stra­ne Prin­ci­pa.
Tvr­de i me­ke stru­je u hr­vat­skoj kul­tur­noj po­li­ti­ci ima­ju o mno­go če­mu opreč­ne sta­vo­ve ali su­štin­ski stre­me istom ci­lju. To su dvi­je stra­ne iste me­da­lje. Ono što tvr­da stru­ja sa­op­šti, iz­ne­se na vi­dje­lo, ono sa čim nas ona upo­zna, me­ka stru­ja to na kra­ju spro­ve­de u dje­lo. Hr­vat­ska kul­tur­na po­li­ti­ka vo­đe­na je u rit­mič­nom smje­nji­va­nju nje­nih me­kih i tvr­dih stru­ja. Ono što je pr­vi ob­zna­nio An­te Star­če­vić ba­šti­ni­le su i sve dru­ge hr­vat­ske po­li­tič­ke op­ci­je a u prak­si spro­vo­di­le usta­še, ono što je je bio cilj usta­ša na kra­ju su spro­ve­li de­ve­de­se­tih go­di­na ne­ka­da­šnji ma­spo­kov­ci na če­lu sa Tuđ­ma­nom, a to je je ho­mo­ge­na dr­ža­va bez Sr­ba u njoj. U me­đu­vre­me­nu, ono što su ma­spo­kov­ci tra­ži­li po­čet­kom se­dam­de­se­tih spro­ve­la je me­ka stru­ja Vla­da Ba­ka­ri­ća, ko­ji se MA­SPOK-u us­pro­ti­vio, u Usta­vu iz 1974. U vre­me­nu ka­da Hr­va­ti u ti­to­i­stič­koj Ju­go­sla­vi­ji di­žu naj­ve­će ten­zi­je, sve u sa­rad­nji sa usta­škom emi­gra­ci­jom, ko­mu­ni­sti iz Sr­bi­je i Cr­ne Go­re, obje stru­je i dog­mat­ske i li­be­ral­ne, sa­op­šta­va­ju na svo­jim sjed­ni­ca­ma i sa­stan­ci­ma ka­ko je naj­o­pa­sni­ji na­ci­o­na­li­zam ipak – srp­ski. Šta­vi­še, u to vri­je­me se i de­ša­va ru­še­nje Nje­go­še­ve ka­pe­le na Lov­će­nu. Pr­vi ru­ši­te­lji za­vjet­ne vla­di­či­ne ka­pe­le bi­li su austro-ugar­ski voj­ni­ci ko­je su na Lov­ćen pred­vo­di­li Her­man ba­ron Ke­veš od Ke­veš­ha­ze i ge­ne­ral Ste­fan Sar­ko­tić, Hr­vat, ko­ji je na­kon ka­pi­tu­la­ci­je Cr­ne Go­re uzeo ti­tu­lu ,,fon Lov­ćen­berg’’ . Ta­da se, od stra­ne Austro-uga­ra, pr­vi put ja­vi­la ide­ja da bi na Lov­će­nu mo­glo da se na­mje­sto ka­pe­le iz­gra­di ne­ko dru­go zda­nje. Dru­gi put se ta ide­ja ja­vi­la do­ma­ćim ko­mu­ni­sti­ma i oni su je spro­ve­li u dje­lo. Ta kli­ca austrij­ske an­ti­srp­ske po­li­ti­ke ni­ka­ko ni­je mo­gla op­sta­ti na pro­sto­ru Ju­go­sla­vi­je da ona ni­je bi­la ugra­đe­na kao uga­o­ni ka­men u hr­vat­sku kul­tur­nu po­li­ti­ku, ko­ja je ži­vje­la kroz hr­vat­ske po­li­ti­ča­re iz­me­đu dva ra­ta i za vri­je­me ko­mu­ni­zma. U eta­pa­ma, ona je do­ži­vje­la i svoj pri­hvat od stra­ne po­je­di­nih srp­skih po­li­tič­kih struk­tu­ra da bi u ko­nač­nom i sa­svim po­sta­la do­mi­nant­na me­đu srp­skim po­li­ti­ča­ri­ma u ti­to­i­stič­koj Ju­go­sla­vi­ji. Ta­ko smo do­bi­li po­du­šma­nje­ne srp­ske ko­mu­ni­ste ko­ji su ide­ju oku­pa­to­ra iz Pr­vog svjet­skog ra­ta o ukla­nja­nju ka­pe­le sa Lov­će­na i skr­na­vlje­nja Nje­go­ša sa­svim spr­o­ve­li u dje­lo, što je i naj­bo­lji pri­mjer srp­skog pre­u­mlje­nja kroz ži­vot u Ju­go­sla­vi­ji. Sve pod pla­štom ,,brat­stva i je­din­stva’’ i na­vod­ne lju­ba­vi sa bra­ćom Hr­va­ti­ma. Lju­bav sa Hr­va­ti­ma ra­đa­la se u tri na­vra­ta u na­šoj sa­vre­me­noj isto­ri­ji. Pr­vi put ka­da se srp­ski na­rod ,iz sop­stve­nih po­ten­ci­ja­la, po­čeo bu­di­ti u 19. vi­je­ku. Dok su kod nas na­ci­o­nal­ni pre­po­rod i bor­bu za oslo­bo­đe­nje vo­di­li na­ši lju­di po­put Ka­ra­đor­đa, cr­no­gor­skih vla­di­ka, kar­lo­vač­kih mi­tro­po­li­ta, Do­si­te­ja i Vu­ka, kod Hr­va­ta te pro­ce­se vo­di Lju­de­vit Gaj ( fran­cu­sko-nje­mač­kog po­ri­je­kla, ma­ter­nji je­zik nje­mač­ki) dok ide­ju ju­go­slo­ven­stva pla­si­ra ka­to­lič­ki sve­šte­nik iz Za­gre­ba nje­mač­kog po­ri­je­kla Jo­sip Ju­raj Štro­sma­jer a kru­na tog zbli­ža­va­nja je Beč­ki do­go­vor ko­jim Hr­va­ti pri­hva­ta­ju srp­ski je­zič­ki stan­dard kao svoj. Od tog mo­men­ta na­stu­pa pro­ces omek­ša­va­nja srp­skog na­ci­o­nal­nog po­kre­ta i dr­žav­ne ide­je kroz ju­go­slo­ven­stvo ko­je je u po­čet­ku tre­ba­lo po­slu­ži­ti osno­vom even­tu­al­nog ši­re­nja mo­nar­hi­je na is­tok ka­da do­đe do po­vla­če­nja Tur­ske iz Evro­pe, a hr­vat­ska na­ci­ja po­sta­je pa­ra­zit na srp­skom dr­žav­nom, kul­tur­nom, isto­rij­skom i du­hov­nom bi­ću. Pa­ra­zit ko­ji ak­tiv­no, ali i re­tro­ak­tiv­no, nagri­za to bi­će za ra­čun ne­kog tre­ćeg. Dru­gi put se lju­bav­ni pla­men ja­vio na­kon slo­ma Si­la oso­vi­ne u Pr­vom ra­tu ka­da su Hr­va­ti, bez iz­gle­da na ika­kav sa­mo­stal­ni odr­žaj, po­hr­li­li u za­gr­ljaj bra­ći Sr­bi­ma.Taj za­gr­ljaj je sa­mo po­slu­žio kao osnov za na­sta­vak stan­dard­nih ak­tiv­no­sti hr­vat­ske kul­tur­ne po­li­ti­ke. Te ak­tiv­no­sti do­ve­le su do NDH i do Ja­se­nov­ca. Tre­ći put je bio ko­mu­ni­stič­ki za­gr­ljaj ko­ji je pro­iz­veo ona­ko po­ra­ža­va­ju­ći ras­pad ze­mlje i za­vr­še­tak pla­na et­nič­kog či­šće­nja ko­ji su ot­po­če­le usta­še u Dru­gom svjet­skom ra­tu. Da­kle, iz sva­kog našeg od­no­sa sa Hr­va­ti­ma ko­ji je kao osno­vu imao lju­bav, brat­stvo i je­din­stvo, opra­šta­nje, emo­ci­je, za­jed­ni­štvo mi smo iza­šli ošte­će­ni, sa osla­blje­nim ljud­skim i dr­žav­nim po­ten­ci­ja­li­ma i sa sve ma­nje sop­stva. Za­ra­že­ni do te mje­re da nas je ve­ći­na i da­lje sprem­na za­gri­sti isti ma­mac i za­rad ma­lo to­plih ri­je­či žr­tvo­va­ti či­nje­ni­ce i isti­nu i za­bo­ra­vi­ti is­ku­stvo.
To nas po­zi­va na oprez i pre­ma ovom mla­dom hr­vat­skom po­sla­ni­ku ko­ji se na­ma pred­sta­vlja svo­jim raz­li­ka­ma u od­no­su na da­na­šnji stan­dard što se sta­vo­va u Hr­vat­skoj ti­če. Ali is­pod tih raz­li­ka, ko­je su či­ni se na­mjer­no na­gla­še­ne, ima­mo i isto­vjet­no­sti ko­je su ugra­đe­ne u kon­stan­tu hr­vat­ske kul­tur­ne po­li­ti­ke. To je po­jam srp­ske kri­vi­ce is­tak­nut u mak­si­mi da su svi kri­vi ali Sr­bi naj­vi­še ( ko­mu­ni­stič­ka man­tra iste po­ja­ve gla­si­la je da je sva­ki na­ci­o­na­li­zam opa­san ali srp­ski je naj­o­pa­sni­ji). Upra­vo se u toj mi­sli i ot­kri­va su­šti­na ka­da za Sr­be, ko­ji su se u tri ra­ta u pro­šlom vi­je­ku bo­ri­li za Ju­go­sla­vi­ju, ka­že da su naj­vi­še kri­vi ne­ko ko do­la­zi iz na­ro­da ko­ji je stvo­rio Ja­se­no­vac i u sva ta tri ra­ta bio ak­tiv­no ili pa­siv­no na su­prot­noj stra­ni. Kao i u to­me da go­vo­re­ći o ge­no­ci­du u Ja­se­nov­cu na­mjer­no iz­bje­ga­va da po­me­ne Sr­be kao stra­dal­ni­ke.
Na sa­mo­me kra­ju pot­pu­no je ne­va­žno šta že­li i če­mu slu­ži Ivan Per­nar. Mo­žda je on u svje­tlu ne­kih mo­gu­ćih pro­mje­na na glo­bal­noj sce­ni sa­mo na­pu­va­ni šla­uf za spa­sa­va­nje Hr­vat­ske ko­ji mo­že za­tre­ba­ti. Mo­žda je za­i­sta iskren i že­li po­mi­re­nje što je u nje­go­voj sre­di­ni ve­o­ma te­žak za­da­tak. Ali nas to ne tre­ba da za­ni­ma. Je­di­ni od­no­si sa Hr­vat­skom tre­ba da bu­du oni ko­ji se ra­ču­na­ju di­gi­tro­nom. Sve osta­lo nas vo­di u po­na­vlja­nje isto­ri­je ko­ja za nas baš i ni­je sjaj­na. Bo­lje da se ogri­je­ši­mo o jed­nog Per­na­ra ne­go da opet za­poč­ne­mo pro­ce­se na či­jem će­mo se kra­ju pi­ta­ti: Ka­ko nam se to do­go­di­lo?